Poslednji pozdrav

– Alo, brate, kako je? – E, slušaj, treba mi pomoć da prevučemo neke kutije iz podruma, kad možeš da svratiš? – Ne, nije frka, kad god ti odgovara samo moram da raskrčim neke stvari. – Ma jok, nemam pojma šta ću naći. Ali ako hoćeš možeš da pomogneš i da nosiš ako nađeš nešto što ti treba.

Prošlo je dovoljno da se već osećam skučeno. Hoću da oslobodim prostor i da probam da nastavim svoj život. Tata je otišao brzo i neočekivano. Gomilice stvari koje sam napravila ne pomažu da se oslobodim osećaja da će svakog trenutka naići. Očekujem da ćemo nastaviti naš zadnji razgovor. Možda raspraviti kupovinu novih kola, useljenje sa dečkom ili našu predstojeću svadbu. Sve je još uvek u vazduhu, moram da spustim stvari na zemlju i pomirim se sa situacijom.

Čudno je to! Uvek sam se osećala da nije bio tu za mene, a sad kad ga zaista nema, ne mogu da shvatim da je otišao.